• Patrijarh
  • Hram na Vračaru
  • Crkva Ružica
  • Stojadin sa Irinejem
  • Hram
  • Krst
  • Vladike
  • Pavle i Irinej
  • Liturgija
  • Vračarski plato

Саборна црква је подигнута на темељима старе цркве, храма Светих Архистратига, која се помиње у време аустријске владавине Београдом од 1717. до 1739. године.

О изгледу ове цркве сведочи протестантски свештеник и путописац Стјепан Герлах у свом опису путовања царских посланстава у Цариград 1573-1578. године.[1] Стара црква је била изграђена од камена, с великим кубетом, без крста. Иако пространа, није могла да прими бројно хришћанско живље београдске вароши.

Касније податке о постојању ове цркве сачували су углавном путописци из 17. и 18. века, који о њој извештавају. Црква је била разрушена током турско- аустријских сукоба. Београдским миром, закљученим 1739. године, Турци су поново добили Београд. Након предаје града, црква је била толико уништена , да је 1763. године морала бити срушена. Аустријска власт је била изричита у наредби да се не смеју обнављати порушени српски храмови, па је, тадашњи митрополит Мојсије Петровић, очекивао подршку руског цара Петра Великог. Како цар у међувремену умире, миторполит је самостално приступио обнови цркве из темеља, украсивши је и новим иконостасом.

На њеном месту саграђена је нова црква од дрвета, коју је касније заменила црква од чврстог материјала, али без звоника. Неколико деценија касније, почетком 1798. године, црква је поново страдала, овог пута у пожару. До почетка 1813. године била је оспособљена за богослужење, када су је, после слома Првог српског устанка, Турци скрнавили и опљачкали. Након Другог српског устанка изведене су неопходне преправке.

Објављивањем Хатишерифа 1830. године, на дан Св. Андрије Прозваног, којим је добијена и слобода богослужења, по наредби кнеза Милоша, „поред старе цркве, подигнута је дрвена звонара“, у коју су била постављена звона. Звоно, донето је из сремског села Јакова, је први пут зазвонило у Београду под Турском, 16. фебруара 1830 године, када је Кнежевина Србија добила аутономију.

Ради ливења звона била је заложена велика ватра која је горели три дана. Поред ње су пролазили људи и у калоп са бронзом која се топила, убацивали различите предмете од сребра, како би звона имала "сребрнији звук". Ондашњи Београђани су овај догађај „прижељкивали као нешто велико и недокучиво. За њих звук звона није значио само један обичан верски обред, звона су била симбол вековима очекиване победе“.[5] Турци су на ову одлуку кнеза Милоша гледали са неверицом и претњом. До данас је сачувана анегдота када се београдски везир Хусеин – паша Гаваноз Оглу (1827. год. -1833. год.) обратио војводи Петру Цукићу задуженом за подизање звона, претећи да ће бити кажњен због тога. Храбри војвода је одговорио како зна да ће "погинути од турске руке" ако подигне звоно, али и да ће "погинути од руке свог господара" ако звоно не подигне. Бирао је ово прво.

По налогу кнеза Милоша Обреновића из 1836. године, а по жељи да храм буде његова задужбина, 15. јула 1837. године,[7] уз садејство митрополита Петра Јовановића и уз присуство кнегиње Љубице и њених синова: Михаила и Милана, као и житеља Београда, освећени су темељи нове цркве. 

Питање ауторства архитектонских планова изградње дуго је било спорно, међутим, извесно је да су цркву градили мајстори из Панчева, по пројекту Фридриха Адама Кверфелда. Црква је подигнута на узвишеном месту, близу бедема, где је видљива са свих страна.

Саборна црква је грађена од 1837. до 1840. године, а опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. године. Иконе на иконостасу, певницама, троновима и предикаоници, као и композиције на зидовима и сводовима је извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара 19. века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству, док је иконостас израдио вајар Димитрије Петровић.



arhi baner

Патријарх српски г. Иринеј















 

 

 

 

 

 

arhi baner

tvhram

 

internetprodavnica

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


separator

"Људско лице Бога" - Епископ Јован Пурић

 



Дизајн: Владимир Крајновић - Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.